Crno-bele vizije

Prilika u crnom ogrtaču gmiže kao zmija.
Sunce lagano prestaje da sija.
Životna inercija polako gubi smisao.
Nestao je svako vredan ko je disao
ovaj sve crnji vazduh oko mene...
Sve prekrivaju samo sene.
Uspomene na srećne dane blede...
Svakim sekundom minuti sve manje vrede.
Pritiskaju kao grede. Trenuci bede
istiskuju trunku optimizma.
Svet je prepun pesimista.
Svima je priča ista,
odavno se izgubilo sve što blista...
Zarđala bista narodnom heroju
prolazniku priča priču svoju.
Cvet se suši, vene, gubi boju,
pod naletom kiše koja prska.
Pupčana vrpca veoma je krhka,
koja nas veže. Potreban je drhtaj,
dah vetra da se razbeže
sve laste, odlete u nebo
i više se ne vrate.
Njihovo jato prate sve ptice selice
i leptiri sa polja svila,
orošenih krila.
Vuku me nemiri da jednom zauvek
sve se okonča i smiri.
A vetrić lagano piri...
Tamna prilika pod ogrtačem viri
skrivenim pogledom.
Oko mene sve je bledo, sivo...
Ledena ruka pruža se na moj život.
Par latica sivih ruža
prekriva moje okvašene oči.
Pod okriljem noći
prilika mi ruku daje.
Ne hajem za izgubljene zagrljaje.
Nijedan život ne može večno da traje.
Slobodno letim u nove obražaje.
Prilika me vodi, vrpca puca,
a ja čujem samo kišne kapi
i slabašne odjeke mog srca,
koje prestaje da kuca...